INTERVJU – Ratko Nikolić: Boli način kako sam oteran iz reprezentacije, sada počinjem novu priču

Od Bukovika i rodnog Aranđelovca vinuo se Ratko Nikolić u zvezde. Stasavao je u vreme kada je rukomet u Srbiji bio veoma popularan, kada je liga bila među pet, šest najboljih na svetu, kada su dvorane u našoj zemlji bile premale da prime sve one koji su želeli da uživaju u ovom nekada trofejnom srpskom sportu.

Kao klinac birao je između fudbala i rukometa. Na kraju – nije pogrešio. Proslavio je rodni grad, ostvario dečački san da igra u Crvenoj zvezdi. Kasnije ga je put vodio u pečalbu, igrao je u Španiji, Mađarskoj, Danskoj, Makedoniji, Belorusiji, a u smiraj karijere je branio boje klubove u Republici Srpskoj, odnosno Bosni i Hercegovini. Profesionalac je bio dve i po decenije. Poslednji klub bio mu je Železničar iz Niša 2018. godine. Na početku pete decenije života odlučio je da okači patike o klin.

Ostavio je neizbrisiv pečat u reprezentataciji Srbije. Ima broznu sa Svetskog prvenstva u Egiptu 1999. godine, bio je na pragu medalje i na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine (četvrto mesto – Španija bila bolja u borbi za bronzu). Ostao je upamćen kao prvi kapiten naše zemlje od samostalnosti 2006. Igrao je za tri zemlje – Saveznu Republiku Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru i na kraju za Srbiju. Sakupio je više od 250 utakmica za reprezentaciju. Nije, kao njegovi bivši saigrači (Danijel Šarić i Arpad Štebik), promenio državljanstvo kako bi igrao za neku drugu selekciju.

INTERVJU – Toni Đerona: Možemo svakog da pobedimo, otvoren sam da preuzmem srpski klub, cilj su OI 2024.

Dva puta je banio boje selekcije sveta, dva puta biran za najboljeg pivotmena na planeti (2006. i 2007. godine). Zlatne godine karijere imao je u dresu Portland San Antonija, od 2005. do 2010. Dva puta s timom iz Pamplone je bio finalista Lige šampiona. Posle rukometa – rukomet. Pred kraj igračke karijere osnovao je kamp gde uči klince veštinama i tajni ovog sporta, a u saradnji sa kompanijom Mozzart organizuje Besplatnu školu rukometa u Aranđelovcu. Kada je Toni Đerona postavljen za selektora na Vidovdan 2020. godine, Nikolić je postao tehnički direktor reprezentacije Srbije. Zajedno sa španskim stručnjakom vraća kult reprezentacije, izgubljen u poslednjim godinama kada je nekada trofejni sport proživljavao veliku krizu. Opet Orlovi dišu kao jedan. Bolji dani za srpski rukomet nagovešteni su pre godinu dana pobedom u Zrenjaninu protiv moćne Francuske i remijem u revanšu u Kreteju u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Mađarskoj i Slovačkoj.

U intervjuu za Mozzart Sport, Ratko Nikolić je govorio o reprezentaciji, nekada i sada, o lepim, ali i ružnim trenucima igranja u najdražem dresu, a dotakao se i brojnih klubova u kojima je igrao, kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.

"Za reprezentaciju Srbije sam uvek igrao srcem. Bila mi je velika čast da nosim dres s državnim grbom. Kasnije sam bio i kapiten Srbije. U ranim godinama karijere imao sam, ’ajde da kažem, sreću i nesreću, da igram sa jednim velikim igračem - Draganom Škrbićem. On je tada bio jedan od najboljih pivotmena na svetu. Nije bilo preterano prostora da se iskažeš pored njega, ali sam dosta i naučio od takvog asa, kasnije ga i nasledio na tom mestu. Igranje sa Škrbom mi je veoma pomoglo u daljem toku karijere“, rekao je Nikolić na početku razgovora za naš portal.

Ratko Nikolić u prostorijama kompanije Mozzart (©Mozzart Sport/Branko Starčević)

Igrali ste u dresu reprezentacije punu deceniju. Kraj karijere u dresu s državnim grbom nećete po dobrom da pamtite?

"Za reprezentaciju me vežu i bolne uspomene. Posle Svetskog prvenstva u Hrvatskoj 2009. godine sam sklonjen iz reprezentacije. Posle dolaska Seada Hasanefendića na kormilu selekcije za mene više nije bilo mesta“.

DANSKA SA KVOTOM 2,30 JE PRVI FAVORIT ZA EVROPSKU KRUNU. POGLEDAJTE I OSTALE KVOTE MOZZARTA ZA ŠAMPIONA STAROG KONTINENTA.

Ko vas je sklonio?

"Ne želim da se vraćam na to. Bilo je tako ružno s njihove strane. Znaju oni koji su, nebitni su sada. Nisam zaslužio da se na takav način sa mnom ophode. Uvek sam davao maksimum kada sam igrao u repezentaciji. Imao sam odličnu saradnju sa svim selektorima, od Tute Živkovića, profesora Pokrajca, Vujovića, Cvetkovića, Kurteša... Nikada nisam pravio probleme, uvek sam se rado odazivao na poziv da igram u najdražem dresu. Boli naravno takav odnos, ali zaboravio sam već to, ne želim mnogo da se vraćam na prošlost. Sada sam opet u reprezentaciji, u drugom svojstvu, počinjemo da pravimo jednu novu, nadam se lepšu priču“.

Srbija od srebra u Beogradu na Evropskom prvenstvu 2012. godine doživljava brodolove na velikim takmičenjima. Žalite li za Arenom, igranjem pred više od 20.000 navijača?

"To mi je bila velika želja, san, hteo sam da mi bude kruna karijere u reprezentaciji. Želeo sam da se pred domaćom publikom oprostim od dresa Srbije, ali... Nažalost, nije za mene bilo mesta u koncepciji Veselina Vukovića. Verujem da sam mogao da pomognem“.

POZITIVNI POMACI S ĐERONOM, OVAJ TIM ĆE DA RASTE IZ GODINU U GODINU

INTERVJU - Nemanja Ilić: Đerona nam je promenio mentalitet, Francuzi nisu nedodirljivi

Vratili ste se u srpski rukomet pre godinu i po?

"Osećaju se pozitivni pomaci u poslednjih godinu dana. Dolazak Tonija Đerone je prodrmao reprezentaciju. Nije on nikakav mađioničar, samo dobar trener koji je u rukometu 24 sati dnevno, sedam dana u nedelji. Kvalitetno se radi od starta, igrači su ga odmah prihvatili, slede njegovu viziju. U selekciji vlada porodična atmosfera. Verujem da će Rukometni savez Srbije da stane uz Đeronu i narednih godina. Ovaj tim će samo da raste. Ne treba sada da pričamo o medalju na Evropskom prvenstvu. To je daleko, nerealno. Ne smemo da menjamo svake godine selektore kao što smo uradili posle srebra u Beogradu 2012. godine. Nismo iskoristili tu medelju, da popularišemo rukomet, da svorimo nove igrače, klubove, centre. Novo rukovodstvo RSS-a želi kontinuitet, stoji uz selektora i njegov tim i nadam se da ćemo u budućnosti vratiti ovaj sport na mesto koje mu pripada“.

Korona virus preti da sruši sve što je zidano u prethodnih godinu dana. Šest igrača je zaraženo, ali posle smanjenje karantina od strane EHF-a sa 14 na pet dana, tinja nada da ćemo biti kompletni u Segedinu. Koliko možemo na ovom šampionatu?

"Cilj je plasman u drugu rundu, u Top 12, ali znamo protiv kakvih selekcija igramo. Gledamo nas, kako da se najbolje spremimo u ovim teškim uslovima. O Francuskoj je suvišno da govorimo, Hrvatska je podmladila selekciju, ali rezultati u poslednjoj deceniji izazivaju respekt. Dvorana u Segedinu za susret sa Hrvatima je rasprodata. To govori o kakvom meču se radi. Optimista sam, verujemo u ove momke, ali ne treba da ih opterećujemo da nešto moraju. Vreme radi za ovu generaciju, ako bude kontinuniteta u narednom godinama tek možemo da očekujeme velike rezultate“.

Nemanja Ilić, Ratko Nikolić i Toni Đerona (©Mozzart Sport/Branko Starčević)

Vratimo se na sumornu stvarnost srpskog klupskog rukometa. Decenijama nas nema nigde u evropskim kupovima. Prethodnih godina šampioni Srbije odustajali su od igranja u međunarodnim takmičenjima. Novca je malo. Ima li svetla na kraju tunela?

"Novac je glavni faktor, klubovi se muče da prežive. Osim Vojvodine koja je jedini profesionalni klub u Srbiji, donekle Metaloplastike i Dinama iz Pančeva, ostalo je puki amaterizam. U moje vreme, dok sam igao u Srbiji, bilo je mnogo više novca, više klubova koje su se borili za titulu, pune tribine“.

Lino Červar za Mozzart Sport: Đerona je vođa, Srbija opasna i bez Nenadića

Prošao je Ratko sito i rešeto u karijeri, od Šamota do niškog Železničara prošle su dve i po decenije. Zašto rukomet?

"Kao i svako dete trenirao sam fudbal, sanjao da postanem poznat. U osnovnoj školi Sveti Sava sam počeo da igram i rukomet. Tada je u Šamotu bio čuveni trener Dušan Mirjanić koji me je zapazio. Upored sam trenirao oba sporta. Kao klinac sam probao i košarku. I dalje sam bio više za fudbal, ali onda me je mama ubedila da probam i rukomet. Čim sam počeo da treniram, dobio sam opremu, patike, dres... Bio je recimo četvrtak, a već u subotu smo išli u Beograd na utakmicu. To je za mene bilo nešto novo, svidelo mi se. Ja sam dete sa sela, svaki dan sam išao pet kilometara peške do dvorane. Kada sam prekomandovan u prvi tim, rukomet je postao jedini sport“.

Ratko Nikolić u dresu Zvezde protiv Ademar Leona u januaru 1998. godine (©MN Press)

Sledi meteorski uspon. Kako ste stigli do Zvezda 1999. godine?

"Sa 16 godina sam ušao u prvim tim Šamota. Imao sam sreću da me je tada trenirao Momir Čape Rnić, legenda našeg rukometa. Igrali smo na istoj poziciji. Uvek je verovao u mene, govorio mi da ću biti u Top 10 pivotmena u bivšoj Jugoslaviji. Napredovao sam brzo. Usledio je pozv Crvene zvezde. Kada sam napuštao rodni Aranđelovac, mogao sam da biram gde ću da nastavim karijeru, ali sam se odlučio za crveno-beli dres jer sam zvezdaš. To je bilo ostvarenje dečačkog sna da igram zajedno sa igračima koji sam do tada gledao samo na televiziji. Bila je to generacija Žikice Milosavljevića, Nikole Vojnovića, Predraga Peruničića, Vladimira Petrića, te godine su došli Kapisoda i Puljezević“.

ZVEZDA SE NE ZABORAVLJA, OSTVAREN DEČAČKI SAN

Čega se najviše sećate dok ste tri godine nosili dres Zvezde?

"Osvajali smo trofeje u domaćim okvirima, igrali standarno Ligu šampiona sa najboljim klubovima Evrope. Bilo je i nekih loših stvari. Tih godina je tinjao sukob na relaciji uprava-navijači, pa je to bilo pomalo mučno. Pre toga smo imali vatrenu podršku s trbina. Zvezda se ne zaboravlja. Proveo sam tri prelepe godine, napredovao kao igrač, u crveno-belom dresu sam postao i reprezentativac Srbije“.

Konačno, lepe vesti: Đerona i Cupara negativni, nema više pozitivnih, Orlovi opet lete

Usledio je iznenađujući prelazak u Sintelon iz Bačke Palanke, do tada mali klub koji je želeo da sruši dominaciju Crvene zvezde, Partizana i Lovćena, koji su dominiraju na kraju prošlog i početkom ovog veka? Kako je došlo do saradnje sa Sintelonom?

"Posle završetka Svetskog prvenstva u Egiptu 1999. godine kontaktirao me je predsednik kluba Dragan Grubor. Želeo je da oformi šampionski tim. Mislio sam da ću da ostanem u Crvenoj zvezdi, ali je finansijski ponuda bila takva da nisam mogao da je odbijem. I Zvezda je dobila odlično obeštećenje. Zajedno sa Danijelom Šarićem sam otišao u Bačku Palanku, kasnije su stigli i saigrači iz Zvezde, Nikola Kojić i Danijel Anđelković. Bio je ambizioni projekat koji na kraju, ipak, nije uspeo. Osvojili smo samo Kup Jugoslavije. Ubrzo je došlo do finansijskog kraha, pa je bilo vreme za inostranstvo“.

Stasavao je Ratko Nikolić u veoma jakoj domaćoj ligi. Nije bilo razloga za ranim odlaskom „preko grane“. Tih godina u našoj zemlji su rukometaši imali odlične uslove. Usledilo su pečalbarski dani, pre svega u Španiji, tada najjačoj ligi na svetu. Prvo čuvena Teka?

"Da, u Santanderu sam proveo polusezonu. Međutim, klub je upao u finansijske probleme, raspao se. Na poziv Arpada Šterbika otišao sam u Vesprem. Trebalo je duže da ostanem, da potpišem na tri godine, ali su se dogodile neke nepredviđene stvari, pa sam otišao u Španiji. Bio mi je san da tamo igram. Asobal liga je tada bila najjača ma svetu“.

Za već tada jednog od najboljih pivotmena u Evropi, malena Altea je bila iznenađujući izbor?

"To mi je bio pravi potez. Solidan klub, sredina tabele. Imao sam fantastičnu sezonu, davao golove. Bila mi je odskočna daska za veći klub. Posle te sezone u Altei zvali su me svi najveći klubovi. Želja mi je bila Barselona. Imao sam i ponude Valjadolida, Sjudad Reala, bilo je i iz Nemačke“.

Nikolić u dresu Srbije i Crne Gore na SP 2005. (©Reuters)

Izabrali ste Portland San Antonio. Zašto?

"Zbog Ivana Balića sam potpisao za Portland. Proveo sam pet godina u Pamploni, to su mi bili najbolje godine u karijeri. Uz takvog igrača je bilo milina igrati. Postao sam bolji igrač, imao sam fantastičnu saradnju s njim. Ostaje žal što nismo osvojili Ligu šampiona. Dva puta smo bili na pragu, igrali finale. Jednom je ’viša sila’ umešala prste. Eliminisani smo od Kila koji je kasnije osvojio titulu šampiona Evrope, ali je posle otkrivena afera sa kupovinom sudija i suspenzijom iz rukometa trenera nemačkog tima Zvonimira Noke Serdarušića. Jednom nas je Sjudad Real dobio u finalu. Tada je imao drim tim, na svakoj poziciji po dva sjajna igrača, pa nismo mogli do trofeja ni u Španiji pored tako dominantnog tima“.

Posle pet godina – selidba u Dansku. Kako je došlo do raspada Portlanda?

"Vlasnik je napustio klub, novca više nije bilo, pa je neminovno došlo do razlaza. Imao sam tada ponudu Melsungena, ali nisam hteo da idem u Nemačku. Odigrao sam solidnu sezonu u Koldingu, kasnije je došla još godina u Vardaru. Osvojili smo Kup Makedonija i SEHA ligu, ali je Metalurg uzeo titulu. Nismo se dogovorili za dalje, pa sam otišao u Belorusiju, u Dinamo iz Minska“.

U BANJALUKU DOŠAO NA DVE UTAKMICE, A OSTAO TRI GODINE

Peh za Orlove: Bez Nenadića na Evropskom prvenstvu

Čak tri godine ste ostali u Banjaluci. Kako pamtite period proveden u Borcu?

"Trebalo je da odem u Katar, ali sam na insistiranje prijatelja Nebojše Golića stigao u Banjaluku. Došao sam u Borac na dve utakmice, a ostao sam tri godine. Zavoleo sam klub, grad. Banjaluka mi je ostala u najlepšem sećanju. Tu su mi se rodili blizanci koji sada imaju šest godina, tako da su mi te sezone u Borcu ostale u prelepom sećanju.

Posle toga ste promenili još nekoliko klobova. Lopta je vukla, niste hteli u penziju?

"Dva puta sam se vraćao u moj Šamot, bila je epizoda u Ljubiškom i Bosni i na kraju sam na nagovor Veselina Vujovića stigao u niški Železničar 2018. godine. Nisam mogao da ga odbijem, ali to je već bio kraj“.

Okrnjeno Evropsko prvenstvo: Srbija bez Nenadića, braća Dujšebajev ne igraju za Špance, desetkovani Francuzi

Koji je to trenutak, kada kažete – „Ne mogu više, dosta je“, da li biologija čini svoje ili ne?

"Nisam više želeo da zauzimam mesto mlađima. Bilo je vreme za kraj igračke karijere. Imao sam sreće da me tokom karijere povrede mimoiđu. Nisam pravio velike pauze. Tri puta sam lomio nos, 'cepao' usne, ali nije bilo preloma, teškim povreda zglobova, kolena. I danas sam u formi, treniram svaki dan“, zaključio je Nikolić za Mozzart Sport.